Kada radnik (zlo)upotrebljava pravo na prijavu – šta preduzetnik zaista može da uradi?

U advokatskoj praksi sve češće se javljaju preduzetnici sa istim problemom: zaposleni ili bivši zaposleni, po pravilu u lošim odnosima sa poslodavcem, sistematski podnosi prijave različitim inspekcijskim organima, a svaka kontrola se okonča bez utvrđenih nepravilnosti. Pitanje koje mi klijenti najčešće postavljaju glasi: da li protiv toga uopšte postoji pravna zaštita, i ako postoji, kakva.

Odgovor zahteva da se stvari razdvoje, jer se ovde ukrštaju najmanje tri pravna instituta koji se u razgovoru sa strankama često slučajno mešaju: pravo na prijavu, zaštita uzbunjivača i zloupotreba prava.

Prvo pravilo: nikakva samostalna akcija prema radniku

Bez obzira na to koliko je preduzetnik uveren u identitet podnosioca prijava, direktan kontakt sa tom osobom, a naročito bilo kakav ton koji bi se mogao protumačiti kao pretnja ili uznemiravanje, unapred obesmišljava svaki kasniji pravni korak. Takva komunikacija po pravilu postaje dokaz protiv njega, a ne u njegovu korist. Savet je nedvosmislen: nikakva komunikacija sa pretpostavljenim podnosiocem prijave, ni direktno ni preko trećih lica.

Dokumentacija je temelj svakog daljeg postupka

Pre nego što se razmatra bilo kakav pravni korak, neophodno je da klijent raspolaže kompletnom i hronološki uređenom dokumentacijom: zapisnicima svih inspekcijskih nadzora, rešenjima kojima se konstatuje odsustvo nepravilnosti, kao i preciznim datumima i vrstom svake kontrole. Ako iz te dokumentacije proizlazi jasan i ponovljen obrazac, to jest da se prijave nižu, a nalaz je uvek isti, taj obrazac sam po sebi predstavlja indiciju od koje se dalje gradi predmet. Bez njega, svaki dalji korak ostaje na nivou tvrdnje.

Dva odvojena pravna puta, i zašto ih ne treba mešati

Građanskopravna zaštita. Osnov leži u opštim pravilima o odgovornosti za štetu iz Zakona o obligacionim odnosima. Da bi tužba za naknadu štete imala izgleda na uspeh, potrebno je kumulativno dokazati postojanje štete, protivpravnost radnje (koja se u ovom kontekstu izvodi iz zloupotrebe prava na prijavu) i uzročnu vezu između radnje i štete. Naglašavam klijentima da ovo nije formalnost, već materija u kojoj se najveći broj ovakvih postupaka i lomi. Sud neće izvesti zaključak o zloupotrebi samo iz činjenice da su prijave ponavljane i da nisu potvrđene. Neophodno je dodatno pokazati da je podnosilac prijava postupao свestan њихове неоснованости и са намером да наškodi, а не у уверењу, макар и погрешном, да нешто пријављује у доброј вери.

Krivičnopravna zaštita, ograničenog dometa. Ovde je česta zabluda koju treba razjasniti: krivično delo lažnog prijavljivanja iz člana 334 Krivičnog zakonika primenjuje se isključivo na lažno prijavljivanje krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti. Prijava upućena inspekciji rada, poreskoj ili tržišnoj inspekciji nije krivična prijava u smislu ove odredbe, pa se član 334 po pravilu ne može primeniti na ovakve slučajeve, koliko god prijave bile učestale ili neosnovane. Krivičnopravna zaštita dolazi u obzir samo ako prijave, uz upućivanje inspekciji, sadrže i konkretne neistinite činjenične tvrdnje koje štete časti i ugledu preduzetnika, a podnosilac je znao da su neistinite, u kom slučaju je moguće razmotriti privatnu krivičnu tužbu za klevetu.

Naknada štete: samo ono što se može dokazati

U izradi tužbe insistiram na konkretizaciji, jer je to tačka na kojoj većina ovakvih zahteva propada. Prihvatljivi vidovi štete su, primera radi, izgubljeni poslovni ugovori ili klijenti čiji se gubitak može povezati sa određenim inspekcijskim postupkom, dokumentovani troškovi angažovanja advokata ili stručnog lica tokom kontrola, kao i druga merljiva finansijska šteta potkrepljena računima ili ugovorima. Paušalno pozivanje na “narušen ugled” ili “izgubljeno vreme”, bez dokaza koji se mogu novčano izraziti, sud po pravilu neće prihvatiti kao osnov za dosuđivanje naknade.

Inspekcijski nadzor nije dokaz krivice

Iz profesionalnog iskustva, korisno je klijentima jasno reći: dolazak inspekcije nije sankcija niti indicija da je nešto pogrešno urađeno. Inspekcijski organi su zakonom obavezani da postupe po svakoj prijavi, bez obzira na njenu osnovanost. Preduzetniku se savetuje da svaku kontrolu prihvati profesionalno i da urednom dokumentacijom skrati i olakša svaki naredni postupak, umesto da svaku najavu inspekcije doživljava kao napad.

Granica koju ne treba prelaziti u tumačenju

U savetovanju klijenata insistiram na jasnom razgraničenju dve suštinski različite situacije, koje se u praksi lako izjednačavaju.

Ako zaposleni prijavljuje stvarne nepravilnosti, on ostvaruje zakonsko pravo, izričito zaštićeno Zakonom o zaštiti uzbunjivača, i takvo postupanje ne može biti osnov bilo kakve sankcije ili pravnog postupka protiv njega, bez obzira na neprijatnost koju to izaziva kod poslodavca.

Ako, međutim, neko svesno i uporno podnosi prijave znajući da su neosnovane, isključivo radi uznemiravanja i nanošenja štete, takvo postupanje izlazi iz okvira zakonom zaštićenog prava na prijavu i može predstavljati zloupotrebu prava, sa mogućim građanskopravnim, a u užem krugu slučajeva i krivičnopravnim posledicama.

Zaključak

Kada se prijave ponavljaju kroz duži period, a svaki nadzor potvrđuje odsustvo nepravilnosti, preporuka je nedvosmislena: angažovati advokata koji će analizirati kompletnu dokumentaciju i oceniti postoje li elementi za pokretanje postupka. Sama činjenica da prijava nije potvrđena ne čini je automatski protivpravnom, ali dokazano, kontinuirano i namerno zlonamerno postupanje može imati pravne posledice, pod uslovom da se u konkretnom postupku dokažu i namera i stvarno nastala šteta. To je, u mojoj praksi, uvek pitanje dokaza, a ne pitanje načelnog stava.

Tekst predstavlja opšte pravno objašnjenje, a ne pravni savet za konkretan slučaj. Za postupanje u pojedinačnoj situaciji neophodna je konsultacija sa advokatom koji će uvidom u dokumentaciju dati konkretnu ocenu.